Novogodišnja vinska avantura

Kažu da novu godinu treba dočekati radeći ono što najviše voliš. Možda baš iz istog razloga, grupa od 45 ljudi, tog četvrtka 31.12.2015. krenula je na put u nepoznato, u novogodišnju vinsku avanturu iznenađenja.

Ne znam za vas, ali ja nekako nisam fan tih novogodišnjih veselja. Uglavnom zbog toga što me taj poslednji dan u godini do te mere izmori da uveče više nisam ni za kakav provod. Upravo iz tog razloga, neka od najlepših putovanja u životu vezana su baš za taj datum. Pobegnem lepo na vreme iz grada i vratim se kad frka malo mine. Tako je bilo i ove godine…

Stižem lagano na dogovoreno mesto polaska, vukući za sobom kofer koji je već puno toga video i razmišljam kako je osvanuo divan sunčani dan, baš kao stvoren za putovanja. Posle tri nedelje magle, ovo sunce je zaista više nego prijatno. Kompasov autobus je već tu a ubrzo stiže i ostatak novosadske ekipe. Svi veseli i nasmejani. Smeštamo se i krećemo prema Beogradu, da kompletiramo društvo. Put nas dalje vodi na jug i svi se dobro zabavljamo pogađajući našu glavnu destinaciju. Pre toga, pa ipak smo na vinskoj turi… Na isključenju za Požarevac napuštamo autoput, vozimo se još petnaestak minuta i opa, parkiramo se tačno pred noge jednog pravog vinskog Šarca sa čijih leđa Kraljević Marko lično nadgleda vinograde, ali i celu Šumadiju. Pogađate, stigli smo u Despotiku, mladu vinariju koja nas je prošle godine sve obradovala prvom berbom fenomenalne Morave, vinom novostvorene sorte koja je oduševila ne samo srpsku vinsku publiku, nego i čuvenu Jancis Robinson pa je zahvaljujući toj činjenici to srpsko vino među prvima predstavljeno na njenom sajtu, te ocenjeno vrlo visokom ocenom.

[row]

[column size=’1/2′]Sa ovom vinarijom definitivno nikad nema greške. Sjajna arhitektura, fantastičan logo, muzej vinogradarstva, odličan izbor sortimenta i fenomenalna vina. O gostoprimstvu da ne pričam! Prilikom svake posete pronađem nešto novo što me potpuno oduševi, pa ni ovoga puta nije bilo drugačije.[/column]

[column size=’1/2′]despotika[/column]

[/row]

Za razliku od mene, svi ostali su ovde prvi put. Dele moje oduševljenje i hvale izbor prve vinarije. Uživaju u obilasku, ali i sjajnim vinima. Teško je, ali krenuti se mora.

Vraćamo se na autoput. Mrak je i napetost po pitanju mesta u koje smo krenuli raste. Vožnja nije dugo trajala ali smo svi izgubili osećaj za prostor i vreme. U jednom trenutku, iz mraka izlazimo na osvetljeni deo puta i kružni tok u čijem centru je veliki pravoslavni krst. Jasno je, stigli smo u Kragujevac, prvu prestonicu moderne Srbije! Istorijski gledano, čitav niz institucija po prvi put u istoriji osnovan je baš u ovom gradu: prve novine, prvi teatar, prva gimnazija, prvi sud, prva apoteka, muzej, biblioteka… Period stagnacije nastupio je preseljenjem prestonice u Beograd 1841. godine, a velike nedaće zadesile su ga i tokom II svetskog rata, ali i poslednjih godina XX veka. Ipak, vođeni onom svetlijom stranom ovog nesvakidašnje prijatnog grada, za smeštaj smo odabrali jedan od najstarijih hotela u Srbiji. Smešten u pešačkoj zoni i samom srcu grada, Hotel Zelengora izgrađen je davne 1884. godine i iako potpuno renoviran i moderan, verno oslikava duh davnih vremena. Sledi smeštaj, raspakivanje, kratak odmor i panika! Da li će mi muzika noćas razbiti mozak, pitam se dok zahvaljujući starim debelim zidovima jedva čujem zvukove muzičke probe u sali restorana? Obožavam muziku svih žanrova i ne mogu da podnesem kad je neko skrnavi. Osim toga, u organizaciji ovog putovanja, to je jedini segment nad kojim nemam kontrolu. Bila sam prepuštena hotelskoj organizaciji i nadi da im je ukus bar približan mom. Već je vreme da krenem. Polako silazim niz stepenice i osluškujem zvuke. Predivni bariton miluje mi uši. Jasno mi je, brinula sam bez potrebe, biće ovo predivno veče. Orkestar braće Radović, svira sve žanrove, a Žarko Dančuo, Dragan Stojnić, Zvonko Bogdan, Tozovac, Cune i drugi velikani naše narodne i starogradske muzike, u Milošu imaju dostojnog naslednika. Večera, dobro društvo, ljubazno osoblje, ponoć, čestitanja, odlično vino… umorna sam, spava mi se ali muzika još svira pa mi se ne ide. Ipak, razum pobeđuje. Sutra je novi dan…

Prvi januar Nove 2016. godine, osvanuo je prohladan, ali predivno osunčan. Put nas danas vodi u srce Šumadije, u Topolu. Izlazeći iz grada, ponovo prolazimo pored krsta 18 metara visokog, s rasponom od 11 metara, postavljenim na ovom mestu, gde mnogi prolaze i gde mogu da se prekrste i Bogu pomole da ih na tom putu blagoslovi. Na postolju, s jedne strane grb grada Kragujevca, a s druge, ikona Sv. Đorđa. Onog istog kome je Kralj Petar I posvetio crkvu, mauzolej i zadužbinu na Oplencu. Ipak, kako i priliči, prvo obilazimo Karađorđev grad, imanje na kome je Karađorđe podigao utvrđenje i crkvu. Sjajan vodič, pričom nas vodi kroz težak period u istoriji Srbije i približava nam lik i delo Đorđa Petrovića, začetnika loze Karađorđevića, prvog srpskog vožda od koga su čak i Turci strepeli. Na ulazu, pored biste Karađorđa nalazi se i njegov lični top na kome nedostaje desna ručka, a koju je lično Kralj Petar I skinuo i naložio da se od nje izrade sve krunidbene insignije, uključujući i krunu kojom je krunisan, te na taj način stavio do znanja da svoju vladavinu želi da poveže sa svojim dedom Karađorđem. Kralj Petar I ostao je upamćen kao najskromniji vladar Srbije, ali i začetnik prvog ozbiljnog uspona vinogradarstva i vinarstva ovog kraja, u kome se vino proizvodilo još u doba Rimljana.

Put nas vodi malo dalje, u obilazak kraljeve kuće, danas muzeja, u kojoj je Kralj Petar I provodio najviše vremena i čiji prozori su okrenuti tako da u svakom trenutku može da vidi kako napreduju radovi na njegovoj zadužbini, crkvi Sv. Dorđa na Oplencu. Veličanstveni dinastički mauzolej je nešto što se jednostavno mora lično doživeti. Mermerni pod i oltar crkve u potpunosti su podređeni mozacima koji čine glavni unutrašnji dekor crkve. Ništa manje vredan je i polijelej od bronze, prečnika 9 m i težine 1500 kg, postavljen u obliku obrnute krune koja simboliše propast srpske države 1389. godine.

Paralelno sa radovima na svojoj zadužbini, Kralj Petar I je naložio da se iza crkve sazida mali podrum u kome se prerađivalo grožđe iz kraljevskih vinograda. Iz tog vremena sačuvana je i ogromna stara bačva od blizu 4000 litara koju je 1909. godine Petar Joksić, unuk Karađorđevog buljubaše, poklonio kralju i na kojoj je izrezbaren stih: „koji ne zna rujno vino piti, nije čovek već izrod kog će zemlja kleti.“ Mi naravno znamo gde smo i zašto došli pa se nakon obilaska vinarije prepuštamo čarima nadaleko čuvenog sovinjon blana, ali i veličanstvenog kaberne sovinjona koji na tržište izlazi pod imenom Suveren. Prirodno stabilna podrumska temperatura polako postaje previše hladna, a i stomak javlja da je vreme da se krene dalje jer ručak smo isplanirali u obližnjem restoranu vinarije Tarpoš. Uz degustaciju vina naravno.

Otvoreno ognjište i topla atmosfera osvojili su nas na prvu. Stigli smo taman pred zalazak sunca, tek toliko da zapazimo veličanstven pogled koji se pruža na Venčac i okolinu. Toplina vatre iz ognjišta i prijatan ambijent opustili su nas za čas.

[row]

[column size=’1/2′]Uživali smo u doživljajima osvežavajućeg sovinjon blana, lepršavog rosea, očaravajućeg merloa i snažnog kaberne sovinjona koji su posve adekvatno ispraćeni autentičnim zalogajima po kojima je ovaj restoran poznat, a koji zaista nikoga nikada ne ostave ravnodušnim.[/column]

[column size=’1/2′]tarpos[/column]

[/row]

Restoran i vinarija, onako u mraku, okruženi vinogradima, na odlasku uvek nekako deluju nestvarno. Ovo je jedno od onih mesta na koja se lako dolazi, ali teško odlazi. Teška srca, oprostismo se od domaćina i krenusmo put Kragujevca.

U hotelu su nas dočekali s osmehom i pitanjima o tome kako smo proveli dan. Šumadijsku gostoljubivost zaista nikada ne treba dovoditi u pitanje. Malo odmora i vreme za sebe, pa repriza dočeka u obližnjem restoranu. U Zelengori svira isti bend i svi smo oduševljeni atmosferom koja vlada pa veče ipak završavamo u lobiju hotela uz po još jednu čašu vina i još malo muzike.

Sviće i drugi dan Nove godine. Baš kao i prethodno, i ovo jutro počinje malo kasnije. Lagano pakovanje, doručak pa… ko daleko stanuje mogao bi da krene. Pozdravljamo se i krećemo put svojih kuća uz još jedno malo vinsko zadržavanje. Ne možemo se vratiti s novogodišnje vinske avanture bez da smo nazdravili jednim od najboljih srpskih penušavaca i posetili Vinariju Aleksandrović. I ovde nas dočekuju s osmehom dobrodošlice, penušavcem i najboljim željama za Novu 2016. Sledi obilazak podruma, predstavljanje vinarije i naravno degustacija kraj kamina. Ušuškani u toplinu i gostoljubivost samog ambijenta, u nama polako raste svest o skorom rastanku. Još po neka zdravica, kompliment, šoping i pozdravljamo se. Udobni Kompasov autobus lagano se kreće u pravcu autoputa što nam dozvoljava da još malo uživamo u pitomini šumadijskih krajolika. Obrisi velegrada razbijaju čaroliju pa svako grabi svoju iskricu i zarobljava je duboko u sećanju sa željom da traje, bar do naredne male vinske avanture.