Berba u Mačkovim vinogradima

Kažu nekada su se nadničari okupljali rano, već oko 4 sata izjutra, na Patilovom ćošku u Irigu i odatle taljigama kretali u vinograde. Mi smo startovali nešto kasnije, u Mačkovoj senici, a i taljige su nam bile malo konfornije. Prikolica s ciradom i klupama prikačena za traktor. Sva potrebna oprema već je bila spakovana, čekali smo se samo mi, „berači“. Nakon polučasovnog truckanja kroz iriške atare, stigosmo i do jednog od Mačkovih vinograda. Gajbice su već poređane duž svakog reda, amperi i makaze takođe spremni.

Tu je i harmonikaš. Kaže gazda Sava: „tako je to nekad bilo, harmonikaši su pravili atmosferu“. Vredna družina odmah se latila alata i uskoro su najbolji i najbrži među nama počeli da se ističu. Muzika se orila, makaze štrekcale, a amperi i gajbice punili neočekivanom brzinom. Već smo svi hvatali po novi red kad, zvuk klepetuše i strogi glas pudara, prekinuo je i muziku i žamor berača: „Ko ste Vi i šta radite i mom vinogradu?“ upitao je. Aha, šta sad? Ko je sad ovaj lik? I šta on hoće od nas? Kako se miris pečene slaninice širio poljem, a i vredna domaćica je već postavila sto, zaključili smo da bi bilo najbolje da svi sad lepo doručkujemo pa da se objasnimo, pa ćemo onda videti šta ćemo dalje. Uz pravi sremački doručak: slaninu, luk, papričicu, onaj neponovljivi domaći hleb i po koju čašu vina priča je lako tekla.

Svetozar Krstić, u selu poznatiji kao Đeđa, zvao se čovek koji nas je zatekao na delu. Kaže, nekada su vinograd čuvali pudari, a danas on čuva tradiciju pudara. „Pudar je nekad bio najstariji član familije, mada, bilo je i mlađih nije da nije. On je živeo u kolibici sred vinograda jedan period tokom godine. Tačnije negde od polovine avgusta, pa i do početka novembra, zavisno od sorte grožđa koje se čuva. U stvari, vinograd se čuva od momenta kada grožđe počne da zri, da dobija boju i slast. Do tada, ono nije zanimljivo nikom, ni pticama ni ljudima. Ali, kada počne da rudi stvar se menja. Ono što ljudi uglavnom ne znaju je to da kada uberete jedno zrno grožđa, ali ne i ceo grozd, onda taj grozd napadaju zolje“, objasnio nam je Đeđa. „Zato, nastavlja pudar svoju priču, ja imam ovu čegrtaljku kojom teram čvorke, zatim klepetušu za ostale ptice i budžu (poveću motku ) za ove štetočine na dve noge.“

Pudari su, po njegovoj priči, mogli da odmaraju u onom najtoplijem delu dana, od oko 10 prepodne do otprilike 15 časova popodne. Tada je i ljudima i pticama previše toplo da bi išli u štetu. Njihov doručak je izgledao slično kao ovaj naš današnji, slaninica na žaru je bila obavezni sastojak, naravno. Za ručak se spremalo ono što se nađe u bašti: paradajz, paprika, luk, šargarepa i sl. „Bećar paprikaš, ne zove se on tako slučajno“, smeška se naš pudar. „E, al’ zato je večera mnogo ozbiljnija“, smeška se podižući čašu. „Kod nas, u Sremu važi pravilo da ko do podna vino pije, od njega savet ti ne traži“, nazdravismo svi zajedno.

A kakve su bile te čuvene pudarske noći, pitam i time otvaram novo poglavlje uspomena, koje i gazda Savu inspiriše na priču: „Sećam se da u moje vreme nismo imali u selu žurke i plesove. Mi smo jedva čekali da padne mrak pa smo išli da pudarima pravimo društvo. Uvek se tu našla i po koja snaša koja je došla da donese neku kokicu ili šta god drugo od živine za večeru. Pa se tu onda kuvao, danas čuveni, pudarski paprikaš. Pa se pevalo i veselilo do pred zoru.“ A ako se desi da baš niko ne donese ništa od živine, šta se onda kuva, pitam ja i sama ne verujući u mogućnost takvog scenarija. „E onda tek postaje zanimljivo“, smeškaju se ovi sad već prilično zreli momci u ozbiljnim godinama i nastavljaju priču, sve uskačući jedan drugom u reč kako bi mi što bolje dočarali te mangupske trenutke njihove mladosti. „Nije bitno jel kokica il’ je pevac, još ako je u tuđem guvnu. Nekad su koke spavale na grani nekog drveta, a ta grana umela je da se pruži preko ograde“, smeškaju se šeretski. „Kažu koja je sličnost između pudarskog paprikaša i vina? Pa samo u ajnšlogu! To vam je ona sumporna traka za dezinfekciju bureta. E onda bećari, pale taj ajnšlog pa ga poture kokici pod nos, ona se omami i obavezno padne s ulične strane tarabe. Bilo je tu i više komada za veče. E onda se ona lepo ošuri, pa se čisti, doda se malo zeleni, luka, šta se već nađe pri ruci i kuva se. Dok se kuva, pije se rakija, a posle se pređe na vino. Peva se… Obično su to bile momačke žurke, al’ bilo je i devojaka ponekad. I tako, veselje do prvih petlova.“

Kako sve što je lepo ima svoj kraj tako su se i ove, nazovimo ih, žurke završavale već sredinom jeseni, kada na scenu stupaju berači. Prema rečima našeg domaćina, berba grožđa je u to vreme bila najznačajniji i najveseliji sezonski događaj. „Uvek je bila važna ona čuvena hleba i igara, kaže on. Žito je u to vreme već bilo pokošeno, pa je hleb bio obezbeđen, a sad još samo da se obere grožđe pa će biti i igara.“ U berbu su dolazili svi: prijatelji, rođaci, pa čak i oni rođaci što žive u gradu, nadničari. Uvek je tu bilo i dece i devojaka pa je pesma i veselje bila neminovnost. Danas je to sve mnogo stresnije i mnogo manje romantično, ali … nećemo o tome ovoga puta. Ovoga puta ostajemo u onim lepim, ne tako davnim, pomalo romantičarskim vremenima kada se isto kao i sada teško živelo, ali je bilo i nekako mnogo opuštenije i veselije. Ovoga puta ostajemo u Mačkovom vinogradu, u društvu pudara, bećara i muzikanata pa dokle ko izdrži. Il’ bar do prvih petlova.

macak