Vinifera lozica cele zime spava,
ne brine se zbog mraza, ne boli je glava.
U vunicu ušuškani, ljuspama skriveni,
pupoljci su bezbedni, do aprila sneni.
U aprilu toplo sunašce ih zove,
bude se i protežu u lastare nove.
Iz pupoljka najvećeg lastarić se rađa,
po zakonu prirode uvek ista građa.
Članak pa kolence i do vrha tako
a listovi u cik-cak, to se pamti lako.
Članak nema ništa, samo se baškari
a kolence jadno nosi mnoge stvari.
S’ jedne strane list, s’ druge cvast miriše,
dva puta je tako, a na trećem kolencu nema cvasti više.
Pravilo je strogo, ne menja se lako,
posle cvasti rašljike, pa to zna već svako.
U junu se cvast u grozd preobrati,
u septembru možemo slatko grožđe brati.
A u jesen lastar, posmeđi, ogrubi,
zdrveni i sazri pa lišće izgubi.
Vinifera lozica, sprema se da spava,
ne brinu je hladni dani, ne boli je glava.
Autor teksta: prof. dr Nada S. Korać
Fotografije: Saša Adamović