Penušavo vino asocira na prefinjenost, otmenost, uživanje, lepotu, hedonizam i simbol je glamura i luksuza. Uz njega se slave rođenja, venčanja, godišnjice, važni trenuci, praznici…
Kako sama reč kaže, domovina šampanjca je Šampanja, oblast na severoistoku Francuske. Naziv je zakonom zaštićen tako da vina proizvedena po istom ili sličnom postupku u drugim oblastima ne mogu da nose taj naziv, kako u Francuskoj, tako i van nje. Dakle, šampanjcima nazivamo samo penušava vina koja potiču iz Šampanje, a rađena tu tzv. tradicionalnom metodom.
Za proizvodnju penušavih vina znali su još Rimljani, jer Virglije u svom spevu govori o vinu koje se u čaši peni, a u iskopinama iz doba Rimljana nađene su posude slične ovim današnjim čašama za penušava vina.
Ipak, proizvodnja šampanjca počinje tek sredinom XVII veka. Velika je verovatnoća da se do postupka za proizvodnju ovog vina došlo slučajno. Naime, u ovo vreme u Šampaniji i Burgonji su bila više cenjena crvena vina. Usled nedovoljne brige za bela vina u njima je moglo ostati neprevrelog šećera tako da bi sa prvim toplim danima u proleće nastupila naknadna fermentacija u vinu razlivenom u boce. Ovo je dalo povoda benediktinskom monahu Dom Perignonu (1638-1715) da dođe na ideju o proizvodnji penušavih vina. Zbog toga se on i smatra tvorcem šampanjca. Takođe, on je prvi uveo u upotrebu zapušače od plute za zapušavanje boca. Dom Perignon je bio slep, ali kao izvrstan degustator je na osnovu ukusa prepoznavao grožđe od pojedinih sorti kao i razne tipove vina dobijene kupažiranjem. Priča kaže da je, kada je prvi put okusio mehuriće u čašu, ushićeno uzviknuo: „Ljudi, ja pijem zvezde“.
Veliki problem u proizvodnji šampanjaca bilo je prskanje boca pri naknadnoj fermentaciji vina. To je bio i razlog što Dom Perignon svoju ideju nije primenio šire u praksi. Tek 30 godina posle njegove smrti, jedan trgovac u Reimsu reskirao je da napuni 6.000 boca ovakvim vinom, ali mu je od njih pritisak izdržalo samo 120 (2%), a sve ostale su popucale. Godine 1786., drugi trgovac iz grada Ferry na Marni, napunio 50.000 boca, ali je i on imao velike gubitke zbog pucanja boca pri naknadnoj fermentaciji.
Veliki napredak je učinjen kada je apotekar Francosi pronašao postupak za odmeravanje potrebne količine šećera pri šampanjizaciji vina. To je znatno smanjilo pucanje boca. Kasnije, upotrebom selekcionisanog kvasca proizvodnja šampanjaca je još više usavršena.
Jednako važnu ulogu u istoriji šampanjca odigrala je i jedna žena, udovica vinara. U to vreme, biti vlasnik vinarije bilo je moguće samo muškarcima. Žena je mogla postati vlasnica vinarije, samo nakon smrti svog supruga i to pod uslovom da ovaj nema drugih naslednika. Madam Kliko imala je odličan osećaj za „biznis“ i još u 19. veku predosetila da će vina sa mehurićima opčiniti mnoge. Proizvodila je nadaleko poznati šampanjac „Veuve Clicquot“, te uspela da u vreme ratne pomorske blokade, prokrijumčari u Kenigsberg deset hiljada boca svog šampanjca, koji je odatle nekako stigao i do Petersburga. Vino sa mehurićima jako se dopalo caru Aleksandru koji ga je proglasio svojim službenim pićem. Bile su potrebne dve godine da šampanjac osvoji Rusiju, a ubrzo nakon toga i London. U doba Napoleonove vladavine, madam Kliko je uspela da nametne svoj proizvod evropskim dvorovima, pa nije bilo vladara, aristokrate ili viđenijeg čoveka koji nije želeo da uživa u „čarobnim“ mehurićima.
I još jedan kuriozitet vezan je za penušavo vino koje je proizvodila madam Kliko – to je ujedno i najstariji očuvani šampanjac na svetu. Prošlog leta ronioci su, na dnu Baltičkog mora, na granici između Švedske i Finske, pronašli olupinu broda koji je prevozio francuski šampanjac, ali nije uspeo da stigne na odredište. U njemu su bile i boce udovice Kliko, savršeno očuvane i pitke, jer je na toj dubini mora temperatura i zimi i leti ista, oko 5 stepeni, a pritisak savršen, što je sprečilo papmpure da iskoče iz boca.
Nastaviće se…