Veruje se da igre i pesme kriju dušu jednog naroda. Vranjanski melos je prepoznatljiv po meraku, i čini posebno poglavlje u istorijskoj baštini muzičke kulture našeg naroda. Tople i setne melodije starogradskih vranjanskih pesama u svakoj svojoj noti i stihu pevaju o istinitim događajima i ličnostima.
„Otvori mi, belo Lenče“ je pesma o Lenčetu i Miletu Piletu, odnosno o Jeleni Stamenković i Milanu Ristiću, koji su živeli u Vranju u drugoj polovini 19. veka.
Tačna godina rođenja Mileta Pileta se ne zna. Majka mu je govorila da je rođen one godine „kada su zvezde padale”, ali te godine su zvezde padale više nego obično. Ipak, iako rođen ispod toliko zvezda, Miletu ni jedna od njih nije bila naklonjena. Vrlo rano je ostao bez oca. Majka udovica sa petoro dece od kojih je Milan – naš Mile, bio najstariji. Zato ga je deda po ocu, uzeo kod sebe da ga podiže i odgaja. Vreme je prolazilo, Mile je stasao, a onda je došlo vreme za prvu ljubav.
Mile Pile je, jašući svog konja belca, prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji kada je odlazio da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu, ne toliko po svojoj lepoti koliko po svojoj belini, viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i počeli sve češće da razgovaraju.
Rađa se jedna iskrena mladalačka ljubav kojoj su se Jelenini roditelji odmah usprotivili. Mile više nije mogao da viđa Belo Lenče, a još manje da je sretne. Ona je bila pod stalnim nadzorom roditelja. Kapija je bila zatvorena, a kapci na prozorima sklopljeni. Ljubavni par je bio različitog socijalnog porekla. Mile bogat, Lenče siromašna. A to tada nije bilo uobičajeno.
Najtužnije je što Mile Pile nije mogao ni da doturi pisamce Lenčetu, jer je ona kao i većina tadašnjih devojaka u Vranju, bila nepismena. A Vranjanci – ko Vranjanci. Narod k’o narod. Uvek spremni za šalu, te tako Mileta „turiše u pesmu”. Mileta i njegovo obletanje oko Lenčetove kuće. Pesma je nastala kao simpatično zadirkivanje, sasvim bezazleno i dobronamerno. Ali, to je samo požurivalo Jelenine roditelje da je što pre udaju, dok ne pukne bruka po varoši.
Tako se Lenče udade februara 1898. godine. Udala za terziju (krojača) Kostu, sa kojim se odselila u Beograd.
Ko je smeo da se usprotivi roditeljima u tada jako patrijarhalnoj sredini?
Godinu i po dana posle Lenčeta, oženi se i Mile Pile. Deda mu je isprosio devojku Ljubicu iz ugledne porodice.
Ipak, iako su i Mile i Lenče u svojim brakovima bili uzorni, pesma o njihovoj ljubavi im nije davala mira. Naročito ne Miletu Piletu, čija je žena Ljubica bila bolesno ljubomorna. Mile se trudio da joj uvek u svemu udovolji, ali kad god bi se setila pesme ili je čula negde, Ljubica se svom žestinom ljutila na muža. Kada bi neko u komšiluku zapevao pesmu o Belom Lenčetu, Ljubica bi ga grdeći i psujući ućutkivala, a mladi su to iz nestašluka često nehajno zloupotrebljavali. Gnev ljubomorne žene je strašan, pa su Miletu preseli i “izašli na nos” mnogi porodični izlasci. Kad bi se na slavama, kućnim sedeljkama ili u kafanama začula pesma o Belom Lenčetu, Ljubica bi demonstrativno napuštala skup, a za njom polako i mučeni Mile sa decom.
Ljubica i Mile su imali devetoro dece, pa i pored sreće u braku, Ljubica je stalno nezadovoljna uvek iznova gunđala. Često je govorila: „Da sam znala za Belo Lenče, nikada se za njega ne bih udala.“
A muž joj nikada nije protivrečio, nikada se nije svađao, niti izgovarao lošu reč. Ljubica je bila jedna od najlepše obučenih žena u Vranju. Imala je sve, ali „Belo Lenče” je mutilo Ljubičinu sreću. Godine uopšte nisu obrisale njenu ljubomoru. Koliko je njeno srce bilo tvrdo i njena sujeta velika, govori i podatak da je Ljubica čak i dvadeset godina nakon smrti Belog Lenčeta, koja je stradala u bombardovanju Beograda 1941. mužu prebacivala grehe iz mladosti, iako je imao više od osamdeset godina i bio skoro nepokretan.
Tako je Ljubica u svom nemiru jedne noći sanjala kako dolazi Belo Lenče i odvodi joj Mileta. Poverila je svoj san kćeri i zaista, sledeće noći Mile Pile umire. Zbog tog i takvog sna, Ljubica je bila uverena da je njenog Mileta Belo Lenče uzelo. Ako nije na ovom, onda će na onom svetu biti zajedno. Čak ni na njegovu sahranu nije htela da ide!
Ali tu je sudbina koja uvek umeša prste.
Možda je i bolje što nije otišla. Na samom ulazu u groblje, sprovod se mimoišao sa svatovima koji su baš u tom trenutku pevali pesmu „Otvori mi Belo Lenče”.
Neki od prisutnih su pomislili da se ispunjava poslednja želja Mileta Pileta, koji je sve te godine bračnog života ćutao i trpeo neosnovanu ljubomoru svoje žene. Iza pokojnika je ostalo dosta lepih priča: priča o njegovoj bakalskoj radnji, gde je kao trgovac propao jer nije umeo da podvaljuje, o fabrici trikotaže, platna i džakova, gde se takođe nije snašao pa je pao pod stečaj, priča o njegovom pokušaju bavljenja politikom i naravno priča o ispaštanju zbog nesrećne ljubavi opevane u pesmi, koja će sigurno još dugo biti na repertoaru boema i meraklija kada muzika krene sa čuvenim vranjanskim neparnim ritmom 7/8…
Otvori mi, belo Lenče
Vranje
„Otvori mi, belo Lenče,
vratanca, džanum, portanca,
da ti ljubim, belo Lenče,
ustanca rujna, rumena!
Da ti ljubim, belo Lenče,
ustanca rujna, rumena!“
„Ne mogu ti, MilePile,
da stanam, da ti otvaram,
legnala mi stara majka
na fustan, ludo, na fustan,
pa ne mogu, Mile Pile,
da stanam, da ti otvaram!“
Piše: Nebojša Danilović
PS: Za potpuni doživljaj, uz ovu pesmu preporučujemo čašu tamjanike Žuti cvet