Kada kafanom proveju prve note i reči, čuvene stare pesme iz Vranja, „Dimitrije, sine Mitre“, malo je ljubitelja starih dobrih pesama, kojima se ne uzburkaju emocije. Priča o nastanku ove pesme je posebno dramatična. Pesmu je ispevala Stana Avramović – Karaminge (u daljem tekstu Stana Karaminge) još davne 1919. godine. Često je i sama autorka menjala tekst, tako da je pesma imala nekoliko zvaničnih verzija. Pred smrt je priznala prijateljima: „Sve nesam ni rekla. Sve i neje za pesmu.“
Dimitrije je bio sestrić Tome Karaminge, oca Stane Karaminge. Oženio se Stanom (u daljem tekstu samo Stana jer je imala isto ime kao i Stana Karaminge), za koju se govorilo “da po lepoti od Vranje do Niš – nema takve”. Oženio se iz one prave, prostodušne i čiste ljubavi.
Međutim, sudbina im nije bila naklonjena i nisu mogli imati dece. Stanina svekrva, Bosa, je zbog toga bila nesrećna i stalno je prebacivala sinu i snaji. I sam Dimitrije je počeo Stani da prebacuje:
– Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila detence. Svi se kunu u decu, a ja samo u tebe!
Nesrećna Stana je pomišljala i na najgore. Htela je da se obesi. Jednoga dana, pročuo se aber da je Stana provela noć sa nekim Stojanom. Toma je odmah otišao kod Stane da to proveri.
– Kako te nije stid da nam obraz ukaljaš? Čuli smo da si bila sa Stojana. Jel to istina? – grdio je Toma.
– Istina je – odgovori Stana bez oklevanja.
– Ali ako sam s njim išla od merak, oči nek mi ispadnu. Pa slepa po svetu da idem! Muka me naterala, znaš koja!
Uvidevši njenu želju da spasi porodicu i brak, Toma joj u poverenju reče:
– Verujem ti. Ali pošto je tako, nemoj sa Stojana. Ni on decu nema. Nego, idi sa Ristu Garabinu. On ni sam ne zna kol’ko gi ima. Idi, pa se s njega ogreši. Ja ću greh da nosim. A imati decu, to nije greh!
Vest o Staninoj trudnoći je sve obradovala. Stana, koja je za ondašnje prilike već bila baba (navršila je četrdesetu), bila je pošteđena svakog rada i kretanja. Porođaj je bio naporan i bolan i Stana nije preživela, ali dete jeste.
U prvi petak posle pogreba, Dimitrije je obišao rodbinu, podsećajući da je sutra Stani prva subota. Na to je podsetio i svog ujaka Tomu, koji mu je tada otvorio dušu i ispričao celu istinu.
– Ako, neka joj je Bogom prosto. Mi smo inače hteli da usvojimo dete, kad već nismo mogli da imamo svoje. A ovo mi je barem Stana rodila – rekao je Dimitrije.
Sutradan, na Staninoj svežoj humci, uz krstaču, stajao je Dimitrije. Na kraju obreda, obratio se prisutnima:
– Ovde pored moje Stane da me kopate. Ne me doma nosite…
A onda je mirno izvadio pištolj i ubio se.
Ovu porodični tragediju je Stani Karamingi ispričala majka Magda na samrtnoj postelji, Stanina tetka. U toj noći, koju je provela u bdenju kraj majčinog mrtvog tela, Karaminga je spevala pesmu „Dimitrije, sine Mitre“. Ali dugo ju je skrivala, baš kao što je čuvana tajna o zloj porodičnoj kobi.
Piše: Nebojša Danilović