Kada čujem tambure..

„Čuje se pasivno, a sluša aktivno. Zvuk deluje direktno na emocije i zato je veoma važan“ – kažu stručnjaci, a svaki pravi vojvođanin kada čuje zvuk tamburice, zna da je ovo jedna velika istina.

Nema tog vojvođanskog slavlja, ni kafanskog veselja koje nije začinjeno muzikom tamburaša. Ovaj žičani instrument, umilnog zvuka, kao da nosimo u genima. Genetsko nasleđe nije mala stvar, složićete se. Nekako, možda baš i zahvaljujući tamburi, između ostalog, vojvođani važe za mirne i staložene ljude koji sve probleme rešavaju polako i bez agresije. Pitoma ravnica, pitomi zvuci, pa pitom i narod. Logično, zar ne?

Smatra se da naziv ovog, na našim prostorima toliko omiljenog instrumenta, potiče iz persijskog jezika gde „tn“ znači žica. Kasnije se, u zapisima, nalaze još dve za ovu temu interesantne reči: dembar (persijski) i tambur (arapski). Inače, tambura se razvila od žičanog instrumenta koji se i danas na prostorima stare Mesopotamije i Egipta zove „lutnja“. Kratkovratnu lutnju, Arapi su odneli u Španiju, gde se od nje razvila gitara, ali i u Italiju, gde je od nje nastala mandolina. Dugovratnu lutnju na prostore Balkana su doneli Turci. Tu se od nje razvila pandora kod Bugara, u Ukrajini bandura, a u Rusiji balalajka i domra. Ipak, neki etnomuzikolozi smatraju da je jedna vrsta tambura na ovim prostorima prisutna još od IX veka, dakle pre dolaska Turaka.

Bilo kako bilo, tamburica je na ovim prostorima prisutna dovoljno dugo da bismo o njoj razmišljali i doživljavali je kao tradicionalni vojvođanski instrument. Svoj prvi veliki procvat, tambura doživljava u prvoj polovini XIX veka, kada se u Bačkoj formiraju i prvi tamburaški orkestri. Od tada, tamburaška muzika se širi i u ostale krajeve: Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Bosnu, Sloveniju, Mađarsku, Češku i Slovačku.

Razvoju i popularizaciji tamburaške muzike na ovim prostorima, u mnogome su doprineli kompozitori, dirigenti i izvođači, te ovom prilikom ne smemo propustiti da pomenemo bar neke od njih poput Save Vukosavljeva, Makse Popova, Isidora Bajića, Marka Nešića, Zorana Mulića, Janiku Balaža, Zvonka Bogdana i mnoge druge. Danas, značajnu ulogu u popularizaciji ove vrste muzike, ali i njenom uvođenju u moderno stvaralaštvo, posebno imaju festivali poput Zlatne tamburice, Vojvođanske zlatne žice, Tamburica fest Deronje, Internacionalni festival tamburice, Exit – tamburica stage, itd. Orkestri, poput Velikog tamburaškog orkestra RTV-a, ansambla Zorule itd. dokazuju da je tamburica instrument visokih tehničkih mogućnosti, te da se na njoj može svirati sve od tradicionalne, preko klasične, do dela savremenih muzičkih stvaralaca. Tamburu sviraju svi: Srbi, Bunjevci, Šokci, Romi, Slovaci, Rusini i Mađari. Nekada omiljena među starijom generacijom, danas sve više prihvaćena i među mladima, tamburaška muzika postaje od fundamentalnog značaja na planu kulturne identifikacije regiona. Svakodnevno ispunjavajući istorijsku misiju potvrde vlastitog kulturnog identiteta, vojvođani ne zaboravljaju da tamburicu slušamo ušima, a čujemo srcem.

zvonko_bogdan