I italijani dolazili po recept

Tragom priče o nadaleko čuvenom, uvek jednako kvalitetnom i uvek i iznova neponovljivom Odžačkom sladoledu, jednog od prvih proletnih dana ove sezone, zaputili smo se u srce Bačke da se i sami u istu uverimo.

Te srede ujutru osvanuo je lep, sunčan i, sudeći po najavama meteorologa, jedan od poslednjih zaista letnjih dana ove godine. Dve žene, na sve spremne, bile su rešene da za jedan dan obiđu nekoliko, za čitaoce Vojvođanskog magazina, verujemo zaista zanimljivih mesta o kojima ćete čitati što u ovom, što u nekim od narednih brojeva. Posle razgovora s jednim uspešnim preduzetnikom, ručka na fenomenalnoj čardi, veranja po fantastičnoj i nedovoljno poznatoj Bačkoj tvrđavi, umorne i prašnjave stigosmo u sam centar Odžaka, u nadaleko čuvenu poslastičarnicu Grand. Rekoše nam da gazda nije tu, ali da njegov mobilni jeste. Kad će doći, ne zna se. „On je gazda, dolazi i odlazi kad hoće i ne mora nikom da objašnjava“, rekoše nam. To što smo se mi najavile i sve dogovorile prethodnog dana…. Elem, odlučimo mi da sednemo malo, probamo taj čuveni sladoled, a on ako dođe, došao je, a ako ne… pa dobro ima dana… Nije prošlo ni, doslovno 3 minuta, prilazi nam čovek od nekih, reklo bi se, sedamdeset i nešto godina gipkog koraka,vedrog pogleda i neizostavno širokog osmeha. Pruža ruku i kaže: „Dobro došli, ja sam Ćufli Miniri“. Uključujem diktafon i zamolim ga da ponovi svoje ime. Poštujući pravila novinarskog zanata, uredno je ponovio svoje ime i odmah nas uveo u kratku istoriju svoje porodice. Miniri su poreklom Egipćani i zato svi imaju arapska imena. U ove krajeve su pristigli u vreme Aleksandra Makedonskog, za prvu ruku se nastanili na Šar planini i generacijama se bavili stočarstvom.
Susret za pamćenje
U vreme Balkanskih ratova, Kralj Petar se sa vojskom povlačio ka Albaniji. Srpska vojska je tada bila iscrpljena, promrzla i gladna. Videvši to, deda našeg domaćina je odmah dao 150 ovaca i jaganjaca kako bi ih nahranio. Nekoliko godina kasnije, probojem Solunskog fronta i osvajanjem slobode za svoju zemlju, Kralj Petar se vratio u prestonicu. U čast pobede, organizovano je i veliko slavlje. Na ovu proslavu bio je pozvan i čika Ćuflijev deda. U jednom trenutku, Kralj mu se obratio rečima: „Ja nisam zaboravio ono što si ti uradio za moju vojsku te zime na Šar planini i zato sada reci šta želiš da ti dam zauzvrat?“. Skroman kakav je bio rekao je da ne želi ništa sem dozvole da u Beogradu prodaje kikiriki i semenke. Dozvolu je dobio i od tada je on svake jeseni napuštao svoju Šar planinu i dolazio u prestonicu da radi. Prema priči njegovog unuka, deda je mudro semenke prodavao samo na velikim manifestacijama na kojima su se okupljali oficiri, diplomatija i ostala tadašnja Srpska elita, a kapital je polako ali sigurno rastao. Čak je i ćerku jedinicu udao za oficira, a jedan od rezultata tog braka je i naš domaćin. II svetski rat doneo je velike promene u ovu porodicu, baba i deda su ubijeni u istom danu od strane albanskih odmetnika, a porodica je krenula dalje ka severu…
Sladoled nekad i sad
Vraćajući se na priču o sladoledu zbog koje smo i došli nismo mogli da se ne osvrnemo na silne nagrade priznanja za kvalitet dobijena na različitim takmičenjima i sajamskim manifestacijama. Naš domaćin nam ponosno kaže da nikada, za evo više od 40 godina koliko postoji ova poslastičarnica ni jedan uzorak njegovog sladoleda nije vraćen zbog neispravnosti. A nije se uvek sladoled pravio ovako kao sad. I nisu frižideri oduvek postojali… E, što je istina, istina je. Šezdesetih godina prošloga veka frižideri i nisu bila tako česta pojava, ali ulični prodavci sladoleda jesu. Svi pamtimo onu sliku iz detinjstva kad čika na biciklu s prednjom prikolicom (ne znam kako bih je drugačije nazvala) ide ulicom i prodaje sladoled. Čuli smo i kako se pravio i kako je toliko izdržavao taj sladoled na suncu, a sve bez frižidera. „Nekada su sladoledi bili mnogo manje kalorični nego ovi danas“, kaže Ćufli Miniri. Bili su i manje vodeni pa se zbog toga nisu brzo topili, a takav je i ovaj njegov današnji uverićete se u daljoj priči. U to vreme, praksa je bila da se u zemlji iskopa jedna velika rupa koja se kasnije oblagala slamom i piljevinom i koja se na vrhu, isto tako dobro izolovana, zatvarala nekakvim drvenim vratima. Tu rupu zvali su ledenica. Tokom zime, skupljali su led sa bara i odlagali ga na ovo mesto. Ledenice su imali samo mesari i sladoledžije, a te bare nisu bile baš tako sterilne i čiste. Nije bilo hemije i zemlja nije bila toliko zagađena kao sad, ali izvesno je da se niko nikad nije razboleo od tog i takvog leda. Krem koji će kasnije hlađenjem postati sladoled, mutio se slično kao i danas. Doduše ručno. Onda se taj krem sipao u metalni sud, koji se opet stavljao u jednu veliku drvenu posudu napunjenu isitnjenim ledom (onim iz bara). Da bi se sadržaj dobro stegao i ohladio, metalna posuda je morala stalno da se vrti u krug. Tako napravljen sladoled se onda stavljao na pomenutu prikolicu bicikla i odmah išao u prodaju.
Godinama kasnije, nakon propasti u to vreme društvenih poslastičarnica, a sve zbog čestih slučajeva trovanja sladoledom, država je donela odluku da se poslastičarstvom mogu baviti i privatnici, u okviru svojih zanatskih radionica. Tek tada su mali proizvođači, kod kojih (važno je reći) nikada nije bio zabeležen ni jedan slučaj trovanja, dobili svoju šansu. Tek tada su moderni frižideri, doduše polovni ali zato znatno jeftiji od onih novih koji su nabavljali u Italiji, postali dostupni i njima. Istina, sada su svi morali i da idu na kurs poslastičarstva kako bi stekli i formalno obrazovanje za posao kojim su se celog veka bavili. Prema svedočenju našeg domaćina, oni su tada stekli i prva znanja o bakterijama i onome što se danas zove higijenski minimum.
Srećom, nekim pravim recepturama ih nisu učili tako da i danas u Odžacima možete jeste sladoled koji jeste hladan ali ne i leden, koji jeste sladak ali ne i presladak. O tome kako se ovaj sladoled nije menjao decenijama, pričao nam je i pedesetogodišnjak koji od svoje desete godine ovde dolazi redovno na sladoled. Proputovao je kaže ceo svet, ali nigde nije našao sladoled poput ovog. Čuli smo i priču o jednom italijanu koji se ovde slučajno zatekao. Probavši Minirijev sladoled rekao je: „Ne mogu da verujem! Mi italijani smo u celom svetu poznati po vrhunskom sladoledu, a ja sam evo najbolji sladoled pojeo ovde u Srbiji! Kako je to moguće i može li se dobiti recept?“ Recept, pogađate, nije dobio ali odgovor na pitanje kako je to moguće jeste. „Pa šta te to čudi, pitao ga je gazda Ćufli, pa mi smo dali jednog Teslu, pa Mihajla Pupina… ceo svet živi na naš račun! A ja sam od svih Italijana čuo samo za neke tamo muzičare! Zašto tebe onda čudi da mi Srbi imamo bolji sladoled?“ U prilog tome govori i često zaustavljanje kamiona čiji vozači obavezno svrate ovde po sladoled. Kako gazda Minira zna da je zaustavljanje ovde zabranjeno, i da oni rizikuju kaznu zarad nekoliko kugli njegovog sladoleda, on ih uvek uslužuje preko reda i uvek im da koju kuglu više. Kad smo već kod kugle više, ne smemo zaboraviti da spomenemo i to da ovde, kao i na većini drugih mesta, kugla sladoleda košta 40 dinara. Ipak, retki su oni koji mogu da pojedu više od 2-3 kugle. Iako, postoji jedna gospođa iz Apatina koja ovde redovno dolazi na sladoled a koja drži apsolutni rekord od čak 24 kugle! Videli smo fotografiju pomenute gospođe sa sve ogromnim sladoledom i uverili se u istinitost priče. Zato, šarolikosti ukusa radi, kad budete dolazili, a sigurni smo da hoćete, zamolite da vam daju po pola kugle od svakog ukusa. Ovde su osetljivi na goste iz daleka, te im uvek rado izlaze u susret. „Ako neko dođe čak iz Sombora, ili iz Novog Sada ovde na sladoled, pa najmanje što ja mogu da učinim je da tom nekom izađem u susret i dam mu malo više od onoga što je očekivao. To je garancija da će taj neko doći i sledeći put“, iskusno nam je objasnio svoju poslovnu filozofiju gazda Ćufli. „Uvek ima računa ako nešto radiš, ali ako ne radiš onda nema ništa. Zarade nema ako sediš kod kuće!“

I da dodamo:

1.
Žene menjam, ali sladoled nikad
Na par kugli sladoleda svratio je i pedesetpetogodišnji Milorad Klaus, rodom iz Srpskog Miletića. Pričajući nam kako sladoled ovde jede od svoje desete godine i verovatno je jedan od najstarijih mušterija, podelio je i jednu prilično intimnu misao sa nama: „Ovaj sladoled je bolji od svake žene. Uvek je isti!“

2.
Sladoled za poneti
Redovni gost, inače česti putnik na relaciji Odžaci – Ravensburg, Nemačka kaže: „Pri svakom odlasku iz Odžaka, ja svratim ovde, kupim 20 kugli sladoleda, stavim u ručni auto frižider i krenem na put. Prva pauza je uvek jedan parking kod Salzburga. Tu lepo stanem, izvadim moj sladoled i lepo se okrepim. Što preostane nosim kući…
Inače, neretko putnici namernici odavde nose sladoled i svojim kućama u Sombor, Novi Sad, Beograd, Suboticu… Za tu priliku ovde im desetak kugli pakuju u one obične stiroporske kutijice za hranu kako bi on stigao na odredište i bez frižidera.

3.
Najbolji je italijanski?
Gost iz Italije: „Kako je moguće da vi u Srbiji imate bolji sladoled od nas Italijana?“
Gazda Ćufli: „A zašto vi Italijani mislite da ste toliko bitni. Pa mi, Srbi smo dali jednog Teslu, jednog Mihajla Pupina… ceo svet živi od nas. Zašto te onda čudi i to što imamo bolji sladoled?!“

sladoled-12