HOMA

Smešten u starom, pomalo zaboravljenom delu Dorćola, okružen industrijskom zonom, restoran Homa je retka oaza mira, u čijoj kuhinji se spremaju neslućena gastro zadovoljstva…

Kada je restoran Homa u pitanju, sve deluje pomalo neočekivano kada dolazite prvi put. Smešten na kraju ulice, nekako neprirodno ušuškan glomaznim okolnim objektima, zasijaće vam pred očima punim sjajem taman u trenutku kad pomislite da ste na pogrešnom mestu. Prostrana bašta s uredno postavljenim stolovima s jedne i dugačkim betonskim šankom s druge strane, put je do samog ulaza u restoran. Dosta nesakrivenog betona dominira prostorom, dok je sve ostalo minimalistički uređeno u crno beloj kombinaciji boja. Ipak, sve dobija potpuno drugačiji smisao u trenutku iznošenja prvog jela. Tek tada vam postaje jasan ceo koncept, tek tada shvatite čemu se ovde zaista posvećuje pažnja i tek tada prepoznajete pravu malu umetničku postavku na svom tanjiru. Da, dobro ste pročitali, ovde je hrana dovedena na onaj perfekcionistički nivo umetnika kojem je svako jelo posebna kreacija. I zaista, ovde svako jelo ima kompoziciju od minimim pet do šest sastojaka, a neretko i puno više, do čak petnaest.

Izbor vina takođe nije zanemarljiv jer ćete u Homi naići na odličan izbor domaćih i stranih vina, kao i dobro upućeno osoblje koje će znati da vam preporuči pravu etiketu i berbu uz svako jelo. Vašoj pažnji posebno preporučujemo jedinstveni degustacioni meni, od pet ili osam jela, sa tačno određenim vinima gde ćete doživeti onaj pravi idealni spoj ukusa. I pre nego vam prenesemo naše konkretno iskustvo, ne smemo propustiti priliku da vam posebno skrenemo pažnju na vegetarijanski meni, kao ni činjenicu da glavni šef Filip Ćirić, akcenat uvek stavlja na sveže i sezonske namirnice koje za njega predstavljaju “otelotvorenje autentične gourmet filozofije”, te vas ovde, u zavisnosti od sezone može sačekati i drugačiji meni od onog koji ste probali prilikom prethodne posete.

Elem, povod za našu posetu, bila je degustacija Crne tamjanike, a tom prilikom, domaćini Filip Ćirić iz Home i Nikola Mladenović iz Vinarije Matalj su želeli da nam i praktično pokažu i dokažu da se poluslatka vina mogu veoma uspešno kombinovati sa slanim jelima vrhunske gastronomije.

Naše prvo jelo, bio je turon od guščije džigerice sa glazurom od vina uz poširane kruške i malo borovnice. Sve to je obilno posuto snegom od džigerice, uz dodatak neke vrste (fenomenalnog) hleba od lešnika.  Dok se masni kremasti turon lagano topio u ustima, gutljaj vina dao je značajan doprinos svežini te se sve stopilo u jednu dugu sočnu završnicu u kojoj je, krajnje neočekivano, vino u potpunosti nadvladalo jelo.

1

Drugi tanjir bio je pravi spektakl sam za sebe ali i u spoju sa vinom. Poslužen nam je 30 dana salamuren juneći jezik, u Bordolez sosu, koji je poslužen uz sladoled od Dižon senfa i kukuruzne knednle sa pirotskim kačkavaljem. Jelo samo po sebi je bilo spektakularno, ali je prava ektaza nastala već pri prvom gutljaju crne tamjanike. Fascinantno ravnopravan odnos snaga, za rezultat je dao jedan kompleksan doživljaj koji dugo traje i u pravom smislu objašnjava pojam „perfect match“.

2

Prelazak na dva deserta za cilj je imao da pokaže dobar i loš primer uparivanja po principu slatko sa slatkim. Prvi poslužen slatkiš bio je limun tart sa dresingom od limete i zove. Sam po sebi veoma zanimljiv ali, veoma nezahvalan kao spoj sa ovim vinom, čije arome su na žalost ostale potpuno poništene.

3

Ipak, četvrto jelo je u potpunosti ispravilo prethodno učinjenu nam nepravdu koja je, ruku na srce, ipak pre bila pokazna vežba i dobar primer za ono što ne treba raditi. Ovoga puta, poslužen nam je jednostavni sorbe od višanja sa penom od ružine vodice koji je osim potpunog sklada bio i način da nam Filip dočara svoju impresiju ovim vinom. Sklad, elegancija i jednostavnost predočena u skoro identične arome i još jedan primer sjajnog sljubljivanja.

4

Nije beznačajno spomenuti da su pored brojnih domaćih listova, o ovom restoranu reči hvale pisali i New York Tomes i Forbes Magazine. Ipak, najvažnija priznanja dolaze od gostiju koji su svoje prefinjene gastronomske navike sticali u najboljim restoranima širom sveta. Na kraju, ako je tačna ona latinska „nomen est omen“ ili u prevodu „ime je sudbina“ treba reći da je Homa u persijskoj mitologiji ptica koja kada jednom uzleti više nikada ne sleće. Realno, ova Homa se za pet godina postojanja pozicionirala visoko na gastronomskom nebu Beograda i nema nameru da tu poziju menja…