Кад Бог споји и отац благослови

Зимско вече, негде око Св. Димитрија, вечера на царском двору, једна од оних на којој се сав српски племићки род окупљао након дана проведеног у лову. У прочељу, Цар Душан. До њега, престолонаследник Урош. Крај њега Лазар. Верни скутоноша његов и човек коме је цар толико веровао да је и најтајнијим разговорима присуствовао. Лазар је имао обавезу да брине да на двору увек има доброг вина. На вечерама попут ове, Лазар је бирао вина која ће се служити гостима. Осим тога, његово је било да царев и пехари његових најближих поданика увек буду пуни. Данима је већ смишљао и скупљао храбрости да уради нешто чему срце тежи, а разум супротставља. Био је царев миљеник, знао је то, али ипак…

Ноћ је одмицала, друштво је бивало све веселије, а њему све теже. Преломио је. Урадиће шта је наумио, па нек’ буде шта бити мора. Златан кондир пун вина већ му је био у рукама. Допунио је пехар цару, те свесно нарушавајући строго утврђени протокол, следећег послужио старог Југ Богдана, па се тек тада вратио младом Урошу и даље све по реду… Граја за столом као да је утихнула на тренутак. Протокол се тачно знао и вазда поштовао, те су сада сви очекивали даљи развој ситуације. „Мора да је млади слуга следио неку ранију цареву наредбу“ мислили су. Сигурно је нека царева шала у питању. Међутим, цар је знао да је Лазар нешто крупно наумио. Зато се лагано и с осмехом окренуо њему и упитно га погледао. „Светли царе, хтедох да те питам, да ли је воља твоја да ја узмем Милицу за жену? „ – упитао је свестан да очекује немогуће. Девојку из рода Немањића, њему, слуги царском да дају ?!

Првобитни шок и мук, за секунду је сменио звекет мачева које су Никола, брат Миличин и девет Југовића потегли хитро скочивши да девојачку част одбране. Слуга, њу плаве крви да проси и то овако, јавно?! Благим покретом руке, цар им даде знак да стану, те рече: „Да питамо старог Југ Богдана, шта ли каже књига старославна?“ Вратка Немањића, српског војводу, жупана и кнеза у народу су сви звали Југ Богдан. Кажу увек је у битке ка југу одлазио и увек се са југа враћао, а и с Богом се стално разговарао и правоверни владар био. Браћа Југовићи били су му поданици. Волео их је као рођене синове па су и у песми заједно опевани. За појасом је увек носио торбу и у њој књигу. Некад је у њу писао, некад из ње читао. Нико није знао каква је то књига, ни шта у њој пише, али су сви знали да без ње ни једну важну одлуку није донео.

Отворио је своју књигу, прелистао пар страна, подигао поглед и рекао: „Милица је Лазу суђеница“…