Kad život priču piše…

 „Čovek snuje, a Bog boguje“ mogao bi biti naslov ovog teksta. Ipak, reč je o jednoj od vinarija sa najdužom tradicijom u Sr. Karlovcima,  za koju ove godine počinje nova era…

Za Vinariju Kiš ste već sigurno čuli. O njima i jednom od njihovih vina smo već pisali ovde. Ipak, povod za današnju priču počiva na činjenici da je Vinarija Kiš, bezmalo 200 godina stara, ove godine po prvi put proslavila Svetog Trifuna.

1801 godine, Stevan Kiš, doseljenik i Češke, kupio je svoj prvi vinograd u ataru Sremskih Karlovaca. Iz nekog razloga, tek 29 godina kasnije, verovatno nakon što je dobro savladao zanat, započeo je pravu zvaničnu proizvodnju vina. Ipak, novija istorija ove vinarije, vezana je za sada na žalost pokojnog Slavka Kiša, legendu karlovačkog vinogradarstva. Deda Slavko je rođen 1931. godine kao drugi od tri sina. U to vreme, kako se imanje ne bi delilo i usitnjavalo, neko nepisano porodično pravilo nalagalo je da se starija deca školuju i odlaze od kuće u službu, a da najmlađi sin ostaje uz roditelje i nasleđuje celo imanje. Tako je bilo i u porodici Kiš. Najstariji sin je završio za učitelja i otišao od kuće, dok je školovanje drugog deteta prekinuo rat. Nekako, imali su sreću pa su ga svi preživeli, ali tradicija je bila surova i deda Slavko, tada tek stasali momčić ostao je u procepu. Vreme je prolazilo i njemu je postalo jasno da mu je sudbina namenila drugačiji put. Pozajmivši novac od roditelja, nedaleko od rodne kuće kupio je plac i na njemu započeo gradnju prvo vinskog podruma, a potom i kuće. Znao je on da mu nema ženidbe pre nego li vinograd posadi i kuću sagradi. I bi tako. Nekoliko godina kasnije, stigla je i snajka, a ubrzo zatim i devojčica Helena, jedino dete Slavka Kiša.

Helena se udala za Jovana Crnkovića, pravoslavca koji se odmah zaljubio u poslove oko vinograda te sa tastom nastavio da razvija porodični posao. Veliki uzleti dogodili su se tih godina, pa je vinarija osvojila nekoliko zaista prestižnih nagrada za kvalitet, ali i među prvima u Karlovcima počela da vraća staru slavu nekada nadaleko čuvenog Karlovačkog bermeta. Za Vinariju Kiš počela je nova era praćena uspesima. Rat devedesetih učinio je da se deda Slavkov brat, onaj koji je nasledio celokupno porodično imanje, oseti nedovoljno bezbednim u svom rodnom mestu te da poželi da napusti Srbiju. Imanje je rasprodao i otišao. Deda Slavko nije želeo da ide nigde. Znao je da se nikada u životu nikome nije zamerao ni po kom osnovu i da katolička veroispovest ne ugožava njegovo bivstvovanje. Dobro čini i dobru se nadaj, bio je njegov životni moto. I bio je u pravu, život je nastavio svojim tokom…

Velika tragedija porodicu je zadesila početkom XX veka kada je iznenada preminuo Jovan Crnović. Deda i unuci, posao su ipak nastavili prema planu i prethodno definisanoj viziji. Nizali su se dani, berbe i godine praćene sve boljim vinima. Ni nagrade sa velikih ocenjivanja nisu izostajale. Preživeli su i kako je deda Slavko umeo da kaže „nikad doživljenu 2014. godinu“. Godinu, koju su obeležile obilne kiše, poplave i izuzetno mali broj sunčanih dana. Ravnotežu svemu tome učinila je vest koja se kao vihor proširila Srbijom. Rose, vinarije Kiš, na izboru za najbolje vino Balkana, osvojio je titulu „Najboljeg rosea na Balkanu“. Bili su ovo dani velike radosti, potvrde i nagrade za celoživotni rad i trud.

Naredna, 2015. godina, kao da se odužila za prošlogodišnju kišu. Deda Slavko je hodao stazom, između dva reda vinograda, koju je sam utabao i koju danas njegovi naslednici zovu „dedina staza“. Zagledao je grožđe i govorio kako šardone nikada nije bio bolji. Bio je zadovoljan. Sredinom jeseni, dok je berba još bila u toku, tiho i nenametljivo, baš onako kako je i živeo, deda Slavko se preselio u legendu. Zajedno sa njim, otišlo je i prezime Kiš. Ostali su unuci i vinarija, koja će i dalje nositi njegovo ime i čuvati uspomenu na hrabrog dečaka koji je tih posleratnih godina odlučio da svoj život uzme u svoje ruke. Za Vinariju Kiš, tog trenutka počela je nova era. 14. februara 2016. godine, prvi put je obeležen Sv. Trifun…

kis_trifun